Uvod

Call of Duty Modern Warfare, je šesnesta po redu igra gigantske franšize Call of
Duty, možda najpopularnije igrice u žanru pucačina iz prvog lica (First Person
Shooters – FPS). Ime Modern Warfera govori da je ova igra resetovanje Modern
Warfare triologije igrada koja je počela sa CoD4: Modern Warfare (2007) i završila
se sa Call of Duty: Modern Warfare 3 (2011). Posle skoro 10 godina od završetka
originalne triologije, Modern Warfare iz 2019 pokušava da prikaže kako se ratovanje
u modernom dobu promenilo od sveta CoD4.
Dok je originalna triologija pokazivala svet koji ide ka trećem svetskom ratu i na kraju
iz njega izlazi, gde se određeni nivoi mogu porediti sa ratovima ranih 2000-tih poput
Iraka i Gruzije, novi Modern Warfare prikazuje svet u kome se velike sile na svetu ne
sukobljavaju direktno, već kroz zastupnike u izmišljenoj zemlji Urzikstana(inspirisanoj
Sirijom), gde velika pretnja ne dolazi samo od tuđih vojski, već i od terorističkih grupa
i gde su civili nažalost postali svakodnevno viđanje na bojnim poljima.
Interesantno je da, pored ovih jasno vidljivih elemenata priče, tim koji je razvio
Modern Warfare tvrdi u raznim intervjuima da njihova igra ne iznosi političke
stavove[1]. Tim pokušava da prikaže da su sve strane u tom ratu zle na neke načine
i da ne postoji jasna linija između dobrog i lošeg[2], ali da li je to potpuna istina?

Prikaz neprijatelja

Glavne dve snage protiv kojih se protagonisti Modern Warfera bore u ovoj igri su
Ruske snage pod vođstvom generala Barkova koje okupiraju Urzikstan i terorističa
organizacija Al Katala pod vođstvom Omara Sulejmana. Protagonisti su sastavljeni
od pripadnika Britanskih SAS jedinica, Američke CIA službe i Urzikstanskih
pobunjenika koji se bore da oslobode svoju zemlju.
Problemi počinju od toga kako su neprijatelji prikazani u ovoj igri. Dok razvojni tim
tvrdi da ne postoji jasna linija između dobrog i lošeg, u samoj igri se može veoma
lako prepoznati koja strana pada više ka polju lošeg.
Rusija je u priči Urzikstan napala davne 1999 i već dve decenije drži čvrstu okupaciju
nad tom zemljom pod komandom generala Barkova. Dok se u igri poziva na to da
Barkov radi bez potpunog znanja Ruske vlade, isto toliko se poziva na to da Ruska
vlada daje odobrenje generalu za zločine koje radi. U više nivoa igrač može da vidi
kako Ruski vojnici vrše različite ratne zločine nad populacijom Urzikstana. Od
bombardovanja gradova i raspršivanja otrovnog gasa do masakriranja ljudi pa čak i
dece. U jednom nivou igrač je čak zadužen da nadgleda takozvani „Autoput smrti“
gde su u priči Ruski avioni bombardovali kolone civila koje su pokušavale da
pobegnu iz glavnog grada, čak iako je ime „Autoput smtri“ korišćen da se opiše put u
Iraku koji su Amerikanci bombardovali tokom Zalivskog rata 1991[3]. Ruski vojnici su
prikazani kao krvoločne osobe koje, ako neuživaju u tome što rade, barem potpuno
svesno i bez primedbi izvršavaju svoja brutalna naređenja. Igraču je prikazano da
nisu svi Rusi isti kao i Ruska vojska, jedan od sporednih likova sa kojima se igrač
susreće, Nikolaj, ne voli generala Barkova i prikazan je kao Ruski patriota, ali i pored
toga se može videti kako je on spreman da švercuje oružije, pa čak i ljude u jednoj
misiji kako bi pomagao glavnim likovima.
Razlozi za ovakvo prikazivanje Ruske vojske su mnogobrojni. Od stare paranoje od
Sovjetskog Saveza tokom hladnog rata koja je bila iskušena preko cele zapadne
hemisfere, koja ja, posle raspada SSSR-a, nasledila Rusija proističu najveći
problemi. Rusija je za zapad uvek bila laka meta ako su hteli da pokažu neprijatelja
ravnog Americi (ako je u pitanju konvencionalni rat) ili ako su hteli da prikažu
specijalne jedinice kao što su KGB i Spetsnaz. Prethodne Call of Duty igrice su isto
prikazivale Ruse u lošem svetlu, gde su u originalnoj MW triologiji Rusi izvršili
invaziju Amerika i Evrope koja se završila sa velkim razarenjem oba kontinenta zbog
uticaja Ultranacionalizma u Ruskom društvu, ali, za razliku od novog Modern
Warfera, nisu previše prikazivali Ruse kako ubijaju civile i prikazivali su kako ni
Ruska vlada ne želi potpuni rat. Treći razlog za prikazivanje Rusa na ovakav način,
koji je isto povezan sa prvim razlogom je to što Rusija nije ni blizu zemlje koja
najviše kupuje ovakve medije. Iako Call of Duty ima čak 16 glavnih igrica, ni u jednoj
Amerika ni Kina nisu prikazane u lošem svetlu. To je zato što Amerika i Kina najviše
troše na video igre[4] i samim time prikazivanje ovih zemalja kao neprijatelja bi
povredilo prodaje, kao što se desilo sa Battlefield 4 (2013) sa prikazivanjem Kine kao
glavnog neprijatelja[5].

Drugu depikciju neprijateljskih snaga imamo sa Al Katalom, terorističkom
organizacijom koja se bori da oslobodi Urzikstan od Rusa, ali za razliku od
pobunjeničkih snaga, Al Katala je spremna da izvrši terorističke napade za svoje
ciljeve. Al Katala, ne nalik stvarnim terorističkim grupama, sebe smatra sekularnom
organizacijom, koja nije zasnovana na bilo kakvoj religiji ili ideologiji, osim što sebe
smatraju anarhistima. Prikazivanje ove organizacije nije toliko kontraverzno sa
obzirom na to da su teroristi, ali je njihovo prisustvo korišćeno da bi se prikazali nivoi
gde se igrač susreće sa napadima sličnim napadima koje su izvršile Al Kaida i ISIL u
gradovima Evrope i Amerike. U jednom nivou smeštenom u Londonu, igrač mora da
zaustavi teroristički napad u samom centru Londona sa civilima na sve strane. Pored
pitanja zašto organizacija, koja se bori za oslobođenje Urzikstana od Rusa, izvršava
napad na London, još jedno pitanje je to što ova teroristička organizacija nije
prikazana kao fundamentalno islamska kao što su Al Kaida i ISIL. Iako postoji
mogućnost da je ovo urađeno da se ne bi u lošem svetlu prikazala Saudiska Arabija,
jedan od najbližih saveznika SAD-a i države koja je širila ideologiju Wahabizma[6]
koja je inspirisala i Al Kaidu i ISIL, razvojni tim nije razjasnio razlog za ovaj izbor.

Pravila ratovanja

Igrač tokom igre je stavljen u čizme tri različita lika. Amerikanca i CIA operativca pod
imenom Aleks, Britanca i pripadnika SAS-a Kajla i vođom pobunjenika Fara. Kroz
njih igrač istražuje različita mesta i iskušava različita iskustva, neka od njih veoma
neprijatna. Od čišćenja kućice u predgrađu Londona do preživljavanja napada
gasom i scena mučenja, većina stvari sa kojima se igrač susreće su do sada
standardne za CoD franšizu. Neke scene služe da se igrač šokira kao što je to bilo u
prošlim igrama, ali mnogo problematičnija su mišljenja igračevih sabornika i kako ih
igra predstavlja.
Razvojni tim je u intervjuima govorio kako su uz razvoj igre imali više bivših vojnika i
pripadnika specijalnih jedinica koji su im pomagali pri stvaranju animacija, oružija i
priče. Iskustvo ljudi koji su učestvovali u događajima kojim su dešavanja u igri
inspirisana jeste veoma vredno jer daje ideju ljudima koji nikada nisu morali da
iskuse nešto tako, kako je biti vojnik i šta to znači. Problemi sa ovim pristupom
donekle se mogu videti u Modern Warfare-u. Tokom igre igrač dolazi u veliki broj
situacija gde moraju da urade nešto što se može lako smatrati ne moralnim. Od
bacanja belog fosfora (zabranjena vojna municija koja spaljuje osobe) na položaje
neprijatelja, do mučenja osobe i ubijanje ne naoružanih ljudi, igrač biva potvđen od
strane igre i strane ostalih sabornika da to što je uradio je dobra stvar. Bacanje belog
fosfora je oslabilo neprijatelje i dozvolilo tvom timu da lakše napadne bazu, mučenje
osobe je dovelo do otkrivanja potrebne informacije i ubijanje ne naoružane osobe je
sprečilo aktivaciju bombe koja bi uništila celu kuću. Igraču se kroz većinu igre
predstavljaju ovakvi scenariji kao primer te zamagljene linije između dobrog i lošeg,
ali su izbori uvek linearni i igrač ne može da izabere drugačiji pristup, i na kraju
krajeva ispadne da je taj izbor bio pravilan.
Pored izbora igrača, Modern Warfare kroz svoju priču i vuče temu da sami vojnici, ti
koji izvršavaju prljav posao najbolje znaju šta je potrebno da bi se misija uspešno
završila. U igri često vidimo kako su glavni likovi pod stalnim nadzorom generala,
vođa i vlada koje im govore šta da rade i koje im stavljaju restrikcije na njihov način
rada. U nivou smeštenom u Londonu vidimo kako Britanska policija nije odobrila
raniji napad specijalnih jedinica na kuću terorista, čak iako su znali da će da izvrše
napad, kao i da jedinice na samom mestu nije dovoljno dobro opremila da se bori
protiv teško naoružanih terorista, što dovodi do velikog pokolja civila i policajaca. Kajl
(glavni lik) na kraju te misije govori kako su mogli sve ovo da spreče samo da im je
bilo dozvoljeno da rade nezavisno od već nameštenih protokola. U drugoj grani
priče, Aleks (isto glavni lik) je u stalnoj svađi sa njegovim nadređenim koji nisu
sigurni kako da pristupe situaciji u Urzikstanu, dok je Aleks spreman da ide tamo i
reši problem tako što se bori rame uz rame sa pobunjenicima. Problem sa ovim
pristupom je sličan kao i prošlom problemu. Igraču se stalno pokazuje da su vojnici ti
koji su upravu.
Vojni veterani i eksperti konstantno govore o tome kako je iskustvo vojnika puno
ovakvih teških izbora gde moraju nekada da igraju kvarno da bi postigli željene
rezultate, i iako takvi stavovi su validni i treba da se razmotre, Modern Warfare se
možda previše oslanja na takozvani argument iz autroiteta. Priča je puna ovakvih
momenata gde su glavni likovi upravu jer su oni eksperti za ratovanje i da nije
potrebno da se pridržavaju ikakvih pravila ratovanja ili naredbi nadležnih, što je
najverovatnije i rezultat slušanja bivših vojnika, koji, kao i drugi ljudi, veruju da su oni
upravu za veliki broj stvari.

Zaključak

Call of Duty Modern Warfare, je igra koja u svojoj priči sadrži dosta elemenata koje
stoje nasuprot izjavama Infinity Ward-a da njihova igra nema političke stavove. Od
lošeg i jasnog prikazivanja neprijateljskih snaga do prikazivanja svojih junaka kao
eksperta koji su spremni da urade šta treba da bi se postigao željeni cilj, priča
Modern Warfare-a je problematična na više načina. Kao igra koja u isto vreme
pokušava da pokazuje strašnu realnost rata dok u isto vreme kontraverzne elemente
igre sakriva ili ne ističe, možda najbolji prikaz anti-ratne poruke koja je tu negde
skrivena se može videti u samom gejmpleju i njegovim grafičkim prikazima scena
koje šokiraju igrača, ali definitivno ne u priči zbog navedenih elemenata. Na kraju
krajeva, Modern Warfare, želeo ili ne, je veoma politički nastrojena igra.

Izvori

[1.] Ben Hanson, „Why Infinity Ward Doesn’t Consider Call of Duty: Modern
Warfare A Political Game“, Gameinformer (pristupljeno 2.11.2020)
https://www.gameinformer.com/video-interview/2019/08/08/why-infinity-ward-doesnt-consider-call-of-duty-modern-warfare-a
[2.] Oficijalni sajt Call of Duty: Modern Warfare, kampanja (pristupljeno 2.11.2020)
https://www.callofduty.com/uk/en/modernwarfare/campaign
[3.] Auto-put smrti, Wikipedia (pristupljeno 2.11.2020)
https://en.wikipedia.org/wiki/Highway_of_Death
[4.] Newzoo, Top 10 Countries/Markets by Game Revenues (pristupljeno
2.11.2020)
https://newzoo.com/insights/rankings/top-10-countries-by-game-revenues/
[5.] Paul Tassi, China Issues Blanket ’Battlefield 4’ Ban, Forbes (pristupljeno
2.11.2020) https://www.forbes.com/sites/insertcoin/2013/12/28/china-issuesblanket-battlefield-4-ban/?sh=2f1e686116fb
[6.] Vahabizam, Wikipedia
https://en.wikipedia.org/wiki/Wahhabism